Blog jedne mame - Postoje dvije vrste ljudi

Postoje dvije vrste ljudi.

Oni koji stave kečap po pommes fritesu i oni koji ga stave sa strane.

Oni koji stavljaju kečap na pizzu i oni koji jedu pizzu bez kečapa.

Oni koji na sendvič prvo stave sir pa onda salamu i oni koji prvo stave salamu, zatim sir.

Oni koji jedu gusti Čokolino i oni koji jedu rijetki.

Oni koji jedu Lino Ladu na kruhu i oni koji je jedu na žlicu.

Oni koji obožavaju blagdane i oni koji ih ne podnose.

Ja spadam u ovu drugu skupinu. Osim po pitanju rijetkog Čokolina.

Lampice, ukrasi, orašari, planovi za Novu godinu… Sve to je meni malo previše.

Nikad nisam shvaćala poantu. Prvo se, jedno tjedan dana, preznojiš od posla. Sve treba počistiti, napraviti mini generalku koja je više generalka nego li je mini.

Pa red pospremanja, koji na red dolazi svaki dan jer u istoj kući moraš i živjeti.

Onda je tu i pravljenje kolača. Barem bezbroj vrsta. Jer svakom je omiljeni kolač neki drugi. Pa gosti. Pa kako ćeš gostima staviti izbor od samo 864 vrste kolača? Ili bezbroj ili ništa.

Francuska salata. Pa kuhaj, pa reži, pa hladi, pa miješaj.

Ostalu blagdansku trpezu da ni ne spominjem.

Onda još i ukrašavanje kuće. Pa postavi sve te lampice koje uvijek* pregore na Badnjak. Eto i ostalih ukrasa, stavi malo tu, malo tamo i prođe dan.

*vlastito iskustvo temeljeno na posljednjih 5 godina

I onda dođe Božić pa iza njega Štefanje. Za to vrijeme generalno ništa ne radiš. Po cijele dane sjediš, jedeš, malo se družiš s drugima i pogledaš neki filmski klasik. Tjedan dana muke za dva dana nerada.

I tako ja na vrijeme pregledavam kataloge, naručujem ukrase s neta i radim shopping listu.

Mislim da će mi ove godine tema biti zlatno-crvena, jer sam našla neke preslatke zlatne zvončiće za bor i crvene ukras – mašne. Uz to, paše mi uz novi blagdanski komplet desertnih tanjura. A i orašar ima u nekoj fora zlatnoj varijanti…

Voli Vas J.